- Nova knjiga Saše Stojanovića: “Svežnjevi i sužnjevi”
POGOVOR
BEZOBRAZNA STVARNOST
ILI
O PRISTOJNOM
Zašto pisati kolumnu, ispunjavati stub(ac), dežurati kraj samog sebe (lenjost uma budi letargiju), podupirati javno mnjenje, provocirati i na provokaciju odgovarati…?
U jednom intervjuu 1996. godine, Bogdan je Tirnanić, odgovarajući na pitanje kojim mu je navodno imputirano da kolumnu smatra vodećim novinarskim žanrom, odgovorio da to nikada nije rekao niti u to verovao, te da pisanje (političke) kolumne doživljava kao pad, nadajući se da će doći trenutak kada će – umesto da sluša i razglaba o mitovima Srba i ostalih, o svetskom poretku i nacionima – moći da piše i o važnijim stvarima, o onome što čini život, a ne samo o onome što ga zaklanja i kinđuri nepostojećim smislom… dakle, o uživanju i o potrebi za pozorištem i filmom, o derbiju, pasulju s rebarcima… Jednom reči, da će moći da piše o radostima življenja – „banalnošću protivu gluposti“. Još je dodao nešto o sveopštoj kolumnizaciji.
Na žalost svih nas, Tirnanić nije doživeo to vreme, a nevreme i dalje traje.
Kolumnizacija je trend koji i dalje uspešno opstaje i ima, barem za mene, nesagledivu budućnost. Svako bi i o svemu da kolumniše. Doduše, time je izbor potencijalnog člana javnog mnjenja mnogo širi; baš socijalno-politički i rodno korektan, tako demokratski, samo treba zaokružiti broj pred imenom i sjuriti se u prvu željenu stvarnost. Ali, šta zaista odlikuje dobrog kolumnistu i dobrog čitaoca i da li je rezultat te simbioze konkretna promena svesti, na koncu, je li to dovoljno da tako izmenjena svest interveniše u svakodnevici? I da li je moguća/nedostižna zlatna sredina između proširenog polja izborâ demokratije i sasvim svedenog odsustva izborâ koje nudi totalitarizam – pod uslovom da ne padnemo u iskušenje da savremeno globalno društvo proglasimo svojevrsnim totalitarizmom, izobilju razloga uprkos.
Samo načinjem ishodišta, ne bih da ulazim u taj tek sazdani deo Vavilonske kule. Ono što ću takođe rado izbeći je komentarisanje samog naslova kolumne koja se u rubrici „Kultura“ lista „Danas“ pojavljivala svakog ponedeljka – pod nazivom „ZaVARivanje“ – od marta 2011. do juna 2012. godine: „Var“ je naziv najuspešnijeg i najčitanijeg Stojanovićevog romana i ne bih da spekulišem o prostoru između igre rečima i mesta na kojima se materijali nasilno spajaju/cepaju pod dejstvom određenih sila; uostalom, verujem da čitaoci imaju svoje teorije o tome, a još jedna „nova“ teorija ionako ne bi doprinela boljoj upotrebi ključeva sadržanih u Stojanovićevom pogledu na „najbolji od mogućih svetova“ i na fascinantan izbor načina obrađivanja njegovih baštica.
Vratimo se na trenutak na Tirnanićev stav, bez namere da ga a priori tretiramo kao (ne)sporan, jer je, zaboga, Tirnanićev; taj je stav, kao i skoro sve što je Tirnanić ikada rekao i napisao izložen na jednostavan način i jasno govori o padu jedinke unutar kolektivnog pada. Da li je moguće da smo, između ostalog, svetske i nacionalne poretke na sisu i cuclu apsolvirali? O tome polovina misli da ponešto zna, druga se tako i ponaša, dok za to vreme gomila Francuza ili njima sličnih i svih onih koji se tako osećaju, napušta svoje domove (ako nađe vremena) i sigurnost svemogućih, sveznajućih ekrana koji ispunjuju sve naše želje i strahove, da bi izašli na ulicu ili se odvukli u neku vukojebinu gde će silno vreme provesti kraj kakvog puteljka kojim će u samo nekoliko sekundi provuždati bulumenta dobro motivisanih biciklista…
Naravno, i mi bismo, uz čvrstu ruku i bolji standard, bili pristojniji svet, ali možda ima nešto i u kulturi bede o čemu je, tamo nekih osamdesetih, Dragan Babić uspeo da iznudi koje slovo; „Svežnjevi i sužnjevi“ jedan su od odraza takvih htenja.
Stojanović se takođe hvata za banalno, pa i banalnije, laćajući se i „neprimetnih“, nevažnih tema, a ta vrsta „nevidljivog“ (na koje nikako da nam skrenu pažnju!?), jedan je od razloga zbog kojeg upravo doživljavamo zasad nezadrživi slobodan pad jedne kulture koja je, kao i mnoge druge, u nedovršenom traganju, u besomučnom i jalovom dokazivanju sopstvenog identiteta koji se proglašava vrhunskim večnim brendom u kome ćemo tek uživati (možda onda kad napustimo ovo kratkotrajno telo), potpuno se odričući većinskog ostatka koje nude život i gorepomenuto telo, zajedno sa duhom, po mogućstvu. Stojanović će se ponekad očešati i o „patriotizam“, kojeg radije ostavlja u zabranu „poslednjeg pribežišta hulja“ i budala – koji dalje i ne mogu da dobace, za razliku od onih kojima je „patriotizam“ prevashodno predstavljen kao konačna nafora sine qua non, zarad koje treba da se bave isfronclanim kulturnim pačvorkom i sluzavim tragom koji takvo delanje za sobom ostavlja. Što se tiče lokalpatriotizma, tu je Stojanović najglasniji u prvom redu svog i tuđeg lokalizma koji – u skladu sa zakonima prirode i društva, a zakonima percepcije uprkos – takođe ima pravo da uspeva na ovom sušnom području na kome metropola uključuje centrifugu, ali odbija da koristi gravitaciju. Gledano iz metropole, izgleda kao da Čarli želi da sruši deo centra i ustoliči ga na periferijama. Ne znam da li stvar tako jednostavno izgleda, i niko ne spori da periferija ima svojih mana – jer činjenica je da centar ima sredstva i moć (i deo zasluženog autoriteta) da rukovodi percepcijom, a tu su i kozmetika i oratorska nadmoć – kao što je činjenica i da na periferiji nije sve kič i treš. Čak ga je na periferiji manje, ne zbog formule medijske vidljivosti, to je stvar koncentracije stvaranja.
Reč je, dakle, o ustoličenju ostrvlja zdravog razuma i o prihvatanju drugih, slabo vidljivih populacija.
Ta vrsta „nadrndanosti“ na centar i promocije neafirmisanog, a perifernog, neretko je izazivač negativne reakcije (u slučaju da uopšte ima reakcije); u pitanju je često emocija „autoriteta“, a ne drugačiji vrednosni sud. Naravno, daleko od toga da ćemo se u svemu složiti sa Stojanovićevim ili metropolnim, argumentima i daleko od toga da bi to bilo normalno prosto zato što je nemoguće da svaka tvrdnja, navod ili zaključak budu tačni i ispravni – duboko uverenje još nije dovoljan razlog da se sa nečijim mišljenjem složimo. Ali ni mogućnost bilo čije pogreške ili neslaganja sigurno nisu dovoljan razlog za vrišteće ćutanje u svetu u kome, putem hipnotičkih medija, svaka zamlata promoviše estetiku svojih engredijenata na govornom jeziku, mada joj se po tonu i izrazu lica vidi da je veoma ozbiljna i da se služi biranim rečima, „književnim jezikom“. Kad su mene profesori učili primerima idiotskih prevoda i idiotskih upotreba jezika uopšte, nije bilo mnogo primera, mada su bili kvalitetni – sada imamo i kvantitet i kvalitet… Nije, dakle, problem u govornom jeziku, iako je reč o javnom životu, problem je u jasnoći i preciznosti, kao i u proizvođenju prostote u viši nivo bivstvovanja i estetike. Jer Stojanović takođe rado koristi govorni jezik i žargon, kao i maternji govor – osim toga, on je jedan od onih koji ne prelazi olako preko nelogičnosti, a ako nešto ne razume, obavestiće se i naučiti gradivo pre no o tome prozbori koju. On ne piše jednostavno, što ne znači da ne piše jasno i glasno, samo se treba malo potruditi i pažljivo slušati. Sigurno je da bi njegov kritički stil mogao da bude jednostavniji, manje kitnjast i manje arogantan – dakle prijemčiviji, samim tim manje odbojan, ali čovek tako piše; s druge strane, to kićenje složenim i neočekivanim sintagmama, ponekad brutalnim i vulgarnim poređenjima, nema za cilj tek običan, već nakazni ukras, u skladu sa estetikom (nakaznog), karikaturu, čija je svrha da u oko brkne i promeni sliku. Pričamo li o brutalnom i vulgarnom, o prelaženju nekih granica pristojnog, moramo se dotaći i definisanja tih granica: je li pristojno okrenuti drugi obraz svemu što iz gluposti ili bahatosti vređa zdrav razum svakodnevice, namećući svoj – kao najzdraviji od svih razuma – a što se stalno ponavlja zahvaljujući medijskoj progresiji; okrenuti obraz svemu i svakome ko bi da uvrsti u nepreglednu plejadu brendova i svoj mali nakazni svetonazor u vidu friškog ili bajatog weltanschaung-a. Ili je pristojnost – čak i uz pomoć nepristojnih argumenata – barem u pokušaju da se ukaže na laž, prevaru, bahatost.
Kad već pomenusmo karikiranje, izobličavanje, kako bi neko ili nešto promenilo izgled i omogućilo drugačiju vizuru, Stojanović prilikom zaVARivanja nije propustio priliku da u dobrom starom zapostavljenom maniru (jer „slika“ drugačije zbori) ne ostavi još malo prostora – bilo za odraz onoga quod erat demonstrandum, bilo za nešto drugo – ovoga puta u potezu pera Jurice Dikića. To nešto drugo, nekad samo detalj Stojanovićeve slike, često tek kao naglašeniji kroki koji prikazuje sujetu (svih nas) i glupost, sugestiju percepcije i proizvodnju autoriteta (ukazujući na još veoma živu „religijsku svest“ bez obzira na segment života), licemerje moći i apsurda, različitost doživljaja, nemogućnost misije; nekad je to duhovit slobodan prevod, a nekad tek zlokobna slika, koja kao da „ćuti“… Kao što rekoh, obično su to jednostavni i jednosmerni crteži ali, znajući da Dikić ume da postavi i više od jedne „brave“, u stvari, s njim nikad nisi siguran, nikad ne znaš šta se sve krije ispod prvog, možda očiglednog sloja, pa zadovoljan otkrivenim, ne seciraš dalje, dakle, izvoli, čitaoče, tu sigurno ima još posla…
No, vratimo se kritičkom delu knjige… Stojanović ne ide u krajnost, nije mu ispod časti ni da pohvali nekog/nešto koga je malopre nagrdio (a i posle će) kada neko ničim izazvan učini nešto dobro. Sklon je aroganciji i samoreklamerstvu – pošto metropoljski mediji ćute – trudi se da neguje svoju bradu, ali to ne čini sebično i sa uobičajenom dozom sarkazma, već će kao retko ko drugi tu priliku da iskoristi da mnogo više nego o sebi kaže u prilog svima koji su u toj stvari, zbog koje im se nije produbio džep niti su zbog toga postali vidljiviji, učinili nešto za kulturu i opštu stvar. Dobro je zato što su učinili nešto baš za onog ko se za to zalaže? Ma ne, ali ako o nečemu ništa ne znamo jer je „nevidljivo“, čemu odbrana i zaštita? Ili se, pak, neće zadovoljiti udobnom pozicijom cinične kritike, daće i konkretan predlog, skrenuće nam pogled drugde da vidimo kako to neki drugi rešavaju i dati primerenu lekciju iz zaboravljene discipline zvane fer-plej. Izvanredan je čitač antike, koju obično nekritički gutamo, bez žvakanja. Tu ću veselo citirati samog sebe, premda sam to nedavno napisao u drugoj prilici, ali su okolnosti skoro iste – povremeni izlivi erudicije i lucidnog povezivanja tananih odnosa unutar organizma biće–kultura–istorija nisu tu da se pokažu erudicija i harizma, već da svako zvere ostavi svoj trag… Sve u svemu, Stojanović baš ne prihvata globalno-lokalni namet kao najbolji od svih nameta.
Za početak… Biće sasvim dovoljno jedno obično, staromodno poštenje koga smo se svi tako žarko uželeli.
Predrag Stanković
Rođen četrnaestog marta, šezdeset i pete…Namerno…
