Saša Stojanović – Čarli
Rođen četrnaestog marta, šezdeset i pete…Namerno…
U Prištini slučajno…
Potomak Stojana Mladenovića, najvećeg leskovačkog zemljoposednika, i izdanak porodice Bunić… Jovana, prvog leskovačkog kmeta posle odlaska Turaka i Sime, prvog upravnika i osnivača niškog pozorišta…
Takođe, potomak generala Đure Horvatovića, onog istog koji je doneo poentere na dvor Obrenovića, i praunuk novosadskog trgovca Aleksandra Horvatovića… Otuda, valjda, poverenje u pse i sumnja u ljude…
Sa majčine strane ponosan na Tanoviće i Hidoviće…
Završio Fakultet veterinarske medicine, više nego slučajno…
Radio kao fizikalac, barmen, konobar, brisao šoferšajbne na pumpama, svirao na ulicama Getingena, Ulma i Štutgarda i po restoranima na Halkidikiju, prodavao lutkice u Knez Mihajlovoj, švercovao upaljače iz Austrije i krpice iz Grčke, cigare sa Kube i maslac i kavijar iz Rusije… Rusima plaćao u starim, bezvrednim petohiljadarkama koje su, oni, umesto rubalja uvaljivali pijanim Fincima u Lenjingradu…
Bio veterinarski inspektor u klanici, dao otkaz posle dva meseca, zatim veterinar za male životinje, uživao u svom poslu, jedini put, vlasnik apoteka i veledrogerije, osnivač “Scene exclusive” u Narodnom pozorištu u Leskovcu, jedan od autora strategije razvoja Južne Srbije u okviru projekta UNDP-a…
Trenutno natčovečanskim naporima uređuje časopis za Balkan – THINK TANK, opasan po urednički nervni sistem, i organizuje Festival književnosti- THINK TANK TOWN, od koga mu svakog prvog vikenda u oktobru strada i jetra…
Putovao po Evropi, Rusiji, Americi… Primoravao pedesetak grčkih ostrva da ga trpe neko vreme…Nakratko, srećom po ostrva…
Bio u zatvoru…Ni kriv, ni dužan, ali ne i nevin…
Rat “proveo” u 175. pešadijskoj brigadi, na Kosovu… Za vreme “kampanje” dobio dete… Vojevanje završio nedelju dana pre objave kraja, na VMA, sa dijagnozom postraumatski stresni poremećaj…
Napisao tri knjige, Krvoslednici, Manchester City Blues i VAR…
Poslednja, štampana u dva izdanja i prevedena na češki jezik…
Više nego namerno…
