Intervju za “Politiku” – Saša Stojanović Čarli

Thursday, December 2nd, 2010 at 00:05

ŠTA SAM PREĆUTAO?

„Ako se plašiš, ne počinji rat.
Ako si počeo rat, ne plaši se.“
Sun Cu

Roman „Var“ pisao sam, s prekidima, skoro deset godina. Vremenom su neke slike gubile svoje konture, ili su preostajali samo jaki i slabo upotrebljivi kontrasti; neki plotuni su zauvek utihnuli, a neke tišine postale su gromoglasni pridevi i glagoli. A šta sam prećutao?

„Treba proniknuti u tajnu samoglasnika i suglasnika,
u čijem spoju je skrivena tuga zemlje za brakom sa nebom.“
S. Jesenjin

Ostavio sam trudnicu u osmom mesecu i otišao u rat. Budala? Tako je. Ali taj kreten sebe nije video u podrumu, između bajate turšije i dušeka nabacanih na hladan beton. Zato sam svake noći u snu gledao ženu sa stomakom do zuba kako – stepenik po stepenik – silazi u rupu pod zemljom.
Da li sam bio glup ili samo sebičan – pitanje je sad!

„Noć s ove strane meseca često ogrezne
u nepotrebne istine i oduševljena klanja…“
B. Miljković

Bio sam u iskušenju da zakoljem čoveka.
U času kada sam mu stavio nož pod grlo, zanimalo me je jedino na koju stranu će da izvrne oči i hoću li mu dobro videti beonjače. Hoće li da krklja i da li će krv da prska i po mojoj uniformi.
Možda je delić zdrave pameti zbog koje sam vratio nož u kanije znak da još uvek ne ličim na njih?

„Doći će smrt i imaće tvoje oči –
ta smrt što nas saleće…“
Č. Paveze

Dok sam zaustavljao krvarenje jadnicima osakaćenim od kasetne bombe, čuo sam da svi zovu majku. I samo majku. Niko nije spomenuo oca, brata, sestru… Dvojici nije bilo spasa; jedini preživeli ostao je bez ruku, nogu i očiju. Da li je baš njega majka više volela nego druge majke svoje sinove – nisam siguran.

„Vreme je da kožu lava na svom grbu
zamenim kožom lisice…“
A. Roa Bastos

Te noći bežao sam kao zec. Svaki put kada bi me jedna eksplozija bacala na zemlju, već sledeća bi me odizala od tla i vraćala dole. Tri puta sam zarivao nos u prašinu, trčeći do svog rova. Bežeći, čuo sam otkucaje svog srca. I buku aviona koji se udaljavaju. Strah? Neopisiv.

„Eto, na primer, nama je sada lako da
pričamo o Isusu Hristu.
Da li je Isus Hristos vršio nuždu pred
svetom?Mislim da ovo njegovo ne bi
trajalo koliko traje da je javno srao.“
L. Ferdinand Selin

Rovovi pored Binačke Morave uvek su puni vode. Koliko god nas bilo u rovu, uvek postoji deo u kome se sere i piša kad zagusti. Kopamo ašovčićima plitke rupe i trudimo se da stenjemo što tiše. Onda to zatrpamo zemljom i pucamo dalje. Povremeno neko usred rokanja legne na to mesto i zaspi. Agnus Dei.

„Prerušite se!
Dolaze prerušeni!“
V. Šekspir

Morao sam da čekam celu noć da bi mi dali dozvolu da odem i vidim svoje tek rođeno dete. Pukovnik je polagao praktični deo ispita na temu „Kamufliranje i maskiranje u ratnim uslovima“; inženjerci su pozabadali bandere u neke šupe i okitili ih maskirnom mrežom i tek ozelenelim lišćem. Čekali smo. Jela se prasetina i pila se rakija. Onda je zazvonio poljski telefon. Javljeno je da su avioni pogodili mete i da od šupa nije ostala ni treščica. Posle su svi čestitali pukovniku i oslovljavali ga sa „generale“.
Zatim mi je pijani i zadovoljni vojskovođa potpisao dozvolu na tri dana.

„Oduvek sam pokušavao da živim u kuli
od slonovače, ali plima govana udara o njene
zidove ne bi li je potkopala.“
G. Flober

U bolničkom podrumu zaseda „krizni štab“. Između brige o konzervama i proklijalom krompiru, nude poštede po ceni od sto maraka na dan, cela nedelja trista marona, otpust cela hiljadarka kerma. Ovo je najniža cena vojne indulgencije od početka rata. Dirižizam ili slobodno tržište?
Muka mi je i odlazim na pregled.
Šalju me za Niš. Iz Niša u Beograd.
Izgleda da nisam dovoljno poludeo.

„Reč krv užasava me više od krvi same…“
K. Malaparte

Izlazim iz autobusa koji me dovezao iz prestonice. Kako, gde, zašto, čija krv, kakvo meso… Pitanja, samo pitanja… Dok hodam, zvuk sirene se prosipa po meni…
Tog trenutka sam poželeo da se vratim. U dubinu rova i u mrak. U crno.

„Sila i Vlast, Zevsovi izaslanici, ironični
visoki činovnik Bezbednosti i ćutljivi
Izvršitelj, nadgledaju zanatliju Hefesta
da dobro obavi svoj posao –
prikivanje Prometeja uz stene.“
J. Kot

U nadležnosti sam niške vojne bolnice. Tako bar kažu. Opet u autobus, jedan od mnogih koji skuplja vojnike i usput.
Psihijatar gleda čas u papire, čas u mene. Na trenutak mi se čini kao da nešto hoće da me pita. Ipak, samo mi se učinilo. Lupa pečat i šalje me na šalter da overim tu hrpu.
I – pitam.
Nema i – odgovara ne gledajući me – gotovo!
Kao da to nisam znao i bez njega…

„Studeni dodir činjenica oseća se na svemu.
One vulgarizuju čovečanstvo…“
O. Vajld

Jedva pronalazim komandu. Da im dam dijagnozu, a da mi vrate brata sa Kosova. Fer inaf?
Nosim košulju smrdljivu od znoja i vetrovku još mokru od binačke vlage; čarape nisam skinuo puna četiri dana.
Odnekud ispuzava posilni koji se proteže; uglancane čizme, novo maskirno odelo.
Štaauu jeeeu – pita me kroz zevanje.

„Tako su, u živahnom razgovoru,
stigli na Golgotu.“
L. Andrejev

Telefon ne prestaje da zvoni tog jutra koje je nasledilo pijanu noć. Zovu me iz firme: čeka me inspektor za privredni kriminal.
Kupili ste gvožđe – čujem ga kroz izmaglicu – na koje niste platili porez?
Da – odgovaram – tog istog dana sam otišao na front. Samo ja imam ovlašćen potpis.
I imate manjak lekova u apoteci – dopunjuje se.
To je ono što sam odneo na ratište – još uvek sam miran – tamo gde nismo imali ni kutijicu leka. Pola nas je zaradilo bronhitis, druga polovina je fasovala artritis.
Aha – kaže dok odlazi – čućemo se.

„Otišao sam daleko.
Do krajnjih granica.
More je uzimalo od neba.
Na drugoj strani znaci oluje.
Vidio sam kako plaze u tami…“
B. Štulić

Nisam očekivao da će poziv uslediti iste večeri. U ponoć sam čuo inspektorov glas:
Nešto sam razmišljao… Možda možemo da se dogovorimo. Ljudi smo…
Slušaj – kažem onako sanjiv – nemoj da si me više ikada pozvao kući. Dođi sutra u kancelariju.
Imaš višak – ne prestaje – a imaš i manjak. Rat je. Može svakako da se protumači…
Smradu – vičem u slušalicu – na lageru imam višak apovku i dva okvira! I pola mozga manjka!
Molim?
Ubiću te kao psa ako me pozoveš samo još jednom! Ovako lud, neću da robijam za tebe ni pet minuta! Jesi li me dobro čuo?
Alo?
Šta alo, bre? Prvo ću tebe da jebem! A posle ću da ti jebem ženu, kuče, mače, kanarinca, fikus… Jebaću ti jugo u auspuh!
Tu-tu, tu-tu…

„…u svakom slučaju, bio je samo jedan tunel,
mračan i usamljen: moj tunel…“
E. Sabato

Napolju je vatromet. Primirje je potpisano.
Puca se na sve strane. Vadim metak iz cevi i pušku dižem na vrh ormana. Uzimam bebu iz kolevke. Pljunuta ja. Neko pametan reče da je DNK samo jedan poljubac svih onih koji su nas nekada voleli. Čvrsto stežem crnokosu veknicu i hodam po sobi. Ljubim je.
Krajičkom oka tražim olovku i parče hartije.
Vreme je za priču.